Zažmuri se na jedno oko
autor Nela Tonković
„Odnos vremena i prostora kakav se doživljava pri putovanju i dan-danas sadrži nešto
iluzionističko, nestvarno, te stoga kad se odnekud vratimo, nikad ne možemo pouzdano
da kažemo jesmo li uopšte igde bili.“
V. G. Zebald, Austerlic
Nemanja Lađić autor je koji se vešto poigrava kategorijama vremena i prostora. Čini se da je u njegovim novim video instalacijama ovo „poigravanje“ još ozbiljnije, da lako pretvara poznate prostore u nepoznate i da korača kroz vreme koje je neodredivo. No, da li je onda u pitanju „poigravanje“ ili postupak koji u svojoj srži čuva jednu dublju nameru? I koji je cilj tog, gotovo alhemijskog, pretakanja i preklapanja prostora i vremena? Ako se „zažmuri na jedno oko“, možda će se bolje videti.
Tokom prošle godine bili smo svedoci opsesije virtuelnim šetnjama. Kretanje je u potpunosti stalo, pa je čovečanstvo poželelo da, u tom „zamrznutom“ trenutku, makar posredno poseti sve ono što do tada nije videlo. Prvih par meseci tokom lockdown-a, muzejske virtuelne šetnje bile su među najtraženijim pojmovima na online pretraživačima. No, uskoro je interesovanje splasnulo; virtuelne šetnje bile su tu samo kako bi čovečanstvo moglo nešto da vidi, ali baš ništa od viđenog nije moglo da iskusi i gubitak u prenosu značenja bio je više nego očigledan.
Lađićeve video instalacije, začudni prizori tako poznatog okruženja, sastoje se od virtuelnih „šetnji“ pored/kroz/iznad/ispod objekata koje je autor odabrao da od njih načini jednu celinu. Ti objekti snimljeni su tehnikom fotogrametrije, te zbog toga upravo opisana putanja i može da se odvija na taj način i da budu sagledivi sa svih strana, njihovo prisustvo još je snažnije jer ne deluju kao kulise. Od posmatrača se ne zahteva da se fizički pokrene da bi komunicirao sa delom; iako je posmatrač sam statičan, njegovo stanje nije mirovanje, nego pokret jer je pokret već „ugrađen“ u delo. Ukoliko posmatrač prihvati putanju koju mu sugeriše delo, čeka ga jedan poseban vid „turizma“: putovanje kroz sećanja. Upravo tada će se naći u naizgled paradoksalnoj situaciji o kojoj piše Zebald u rečenici sa početka ovog teksta – sva putovanja sadrže nešto nestvarno, nešto što ih pretvara u snoviđenja koja i jesu i nisu naš stvarni život. Sa putovanjima kroz sećanja utisak je još varljiviji jer su sećanja nekada bila stvarni život, ali u trenutku kada se sećamo ona postoje samo kao zapisi udaljeni od naše neposredne realnosti, zato se čini da i nisu stvarna. Ili su dvostruko stvarna – jer su već bila stvarnost i jer ponovo postaju stvarnost kada se sećamo? Sada ona Zebaldova rečenica više ne deluje toliko paradoksalno, a ni Lađićeve video instalacije ne čine nam se samo kao svakodnevne „šetnje“.
Dok se pred njim smenjuju objekti koje prepoznaje, uz neke pored kojih svakodnevno možda čak i prolazi, posmatrač intuitivno shvata da su pred njim sećanja, a ne samo prostori. Lakoća kojom se kreće od jednog do drugog objekta i savladavaju prostranstva, kojom se bestežinski prolazi iz jednog u drugi prostor, pogled koji ih ispitivački obuhvata sa svih strana, kao da želi što bolje da upamti, i utisak bliskosti koji se razvija prema svemu što se posmatra - sve to pripada postupcima sećanja. Jedino u sećanju ima toliko slobode.
Lađićeva dela istrajavaju upravo na toj frekvenciji iskustva slobode. Autor nas vodi kroz prostore koje je sam izgrađivao, spajajući ih po svom izboru, selekcionišući ono što je za njega vredno sećanja. Hodom – ili možda lebdenjem – kojim upućuje posmatrača da kroz te prostore prođe, nepovratno je odredio odnos i vezu koja se stvara između objekata u delu, ali i između posmatrača i dela samog. Zaustavljajući pogled posmatrača pred određenom tačkom, Lađić mu je pružio priliku da potpunije uđe u delo i započne sa otkivanjem slojeva njegovog značenja.
Zažmurivši na jedno oko, možda će posmatrač videti sebe u nekoj sličnoj situaciji, možda će se zapitati zašto hoda upravo tom putanjom, zašto mu taj isečak života pored kojeg prolazi izgleda tako intimno poznat. Poželeće da sazna kako je uopšte dospeo tu gde jeste, kako to da je ušao u jednu drugu realnost, a da se nije pomerio iz galerije. Imaće potrebu da i on sam pokuša da „prošeta“ kroz svoje ruine. Verovatno će razumeti i da su sećanja, ponekad, stvarnija od svake naoko vidljive realnosti.
Dela Nemanje Lađića podstiču na drugačije sagledavanje i novo vrednovanje našeg okruženja, dajući mu dimenziju koje ga svakodnevica lišava. Naše neposredno okruženje oblikovano kao „virtuelna šetnja“ neminovno se pretvara u „stazu sećanja“ čija su značenja i značaj duboko u nama. Sa putovanja tom stazom vraćamo se uvereni da smo se samo malo izmestili iz svog uobičajenog toka života, nismo morali skoro ni da se pomerimo. Upravo je u tome snaga: skoro neprimetno, sve se u nama izmenilo, iako smo ostali na istom mestu. Nije se promenila geografija, promenili smo se mi.